U vri­je­me ka­da je go­spo­dar Ze­te Ivan Cr­no­je­vić pre­nio sje­di­šte Zet­ske mi­tro­po­li­je u no­vo­o­sno­va­ni Ce­tinj­ski ma­na­stir Ce­tinj­sko po­lje se ime­no­va­lo kao Pod­lov­ćen­ski do­lac. Vre­me­nom će ovaj na­ziv iš­če­znu­ti i za­mi­je­ni­će ga na­ziv Ce­tinj­sko po­lje, ko­ji će kao to­po­nim op­sta­ti sve do na­ših da­na. Ce­tinj­sko po­lje i Ce­ti­nje kao ne­ka­da­šnji dr­žav­ni i du­hov­ni ad­mi­ni­stra­tiv­ni cen­tar Cr­ne Go­re do­bi­lo je ime po ri­je­ci Ce­ti­nji ili Ce­ti­ni, ko­ja je u da­ljoj sta­ri­ni pro­ti­ca­la sre­di­nom Ce­tinj­skog po­lja.
Pr­vi po­men Ce­ti­nja u ar­hiv­skim iz­vo­ri­ma na­la­zi­mo u Isto­rij­skom ar­hi­vu Ko­to­ra (Spi­si no­ta­ra, VII, 13), u do­ku­men­tu iz 1440, u ko­me se iz­me­đu osta­log ka­že: „Go­di­ne 1440. in­dik­ci­je tre­će, pr­vo­ga sep­tem­bra: Tu­dor Ne­no­jev Iva­no­vić sa Ce­ti­nja (Thu­dor Ne­noe Iva­no­vich de Ze­ti­ne), u ime svo­je i svo­jih na­sled­ni­ka i po­to­ma­ka iz­ja­vlju­je: ... Sa­či­nje­no u Ko­to­ru, u op­štin­skoj kan­ce­la­ri­ji, u pri­su­stvu go­spo­di­na Mi­ha­i­la Pe­le­gri­na, su­ca i go­spo­di­na Dra­go­na de Lu­ka, audi­to­ra”.
Po do­la­sku na Ce­ti­nje, voj­vo­da Ivan Cr­no­je­vić je 1482. u Ce­tinj­skom po­lju po­di­gao dvo­rac za re­zi­den­ci­ju, pa se za­to 1482. go­di­na i uzi­ma kao go­di­na ute­me­lje­nja, tj. po­stan­ka Ce­ti­nja. Ka­da i na ko­ji na­čin je dvo­rac Cr­no­je­vi­ća uni­šten, na­u­ci ni­je po­zna­to. Je­di­ni do­ku­ment o nje­go­vom iz­gle­du je za­ni­mlji­va gra­vi­ra u ce­tinj­skom Ok­to­i­hu pe­to­gla­sni­ku iz 1494. go­di­ne.
Je­dan od po­to­ma­ka naj­sta­ri­jih sta­nov­ni­ka Ce­ti­nja i kti­to­ra naj­sta­ri­jeg hra­ma Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, u na­ro­du po­zna­te kao Vla­ška cr­kva, Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić (sin po­pa Fi­li­pa), se­kre­tar mi­ni­stra prav­de dr Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća i po­zna­ti kul­tur­ni po­sle­nik, u na­ro­do­pi­su pod na­slo­vom ,,Pod­lov­ćen­sko Ce­ti­nje” štam­pa­nom u ča­so­pi­su ,,Ja­vor” 1892. go­di­ne pi­še o na­se­lje­nju Ce­ti­nja (Pod­lov­ćev­skog dol­ca) pri­je do­la­ska Iva­na Cr­no­je­vi­ća sle­de­će: „Pre­da­nje ka­že, da ni­je bio na­sta­njen Pod­lov­ćev­ski do­lac u po­čet­ku XV vi­je­ka, no tek pri kra­ju pr­ve po­lo­vi­ne HV vi­je­ka do­se­li se na nj voj­vo­da Ivan Bo­ro­jev iz Sta­rog Vla­ha (Zla­ti­bo­rac). Voj­vo­da Ivan ži­vlja­še s fa­me­ljom u Ni­šu u vri­je­me tur­skog na­si­lja, pa se ata­ka u jed­nom bo­ju s Tur­ci­ma, te mu po­gi­ne naj­sta­ri­ji sin Dra­go­ljub, – on pre­pra­ti fa­me­lju u Ra­ču, a s če­tom pri­bje­že pla­ni­ni Sta­rog Vla­ha, u svo­je rod­no mje­sto, za­dr­žav­ši kod se­be dva sta­ri­ja si­na, Bo­ro­ja i Vla­di­sla­va. Po­što je pre­pra­tio fa­me­lju u Gu­ču, Ivan je ži­vio dvi­je go­di­ne u pla­ni­na­ma Sta­rog Vla­ha, bo­re­ći se s Tur­ci­ma, a u to­me ra­ne mu oba si­na, te bu­de pri­nu­đen vo­di­ti ra­nje­ne si­no­ve kod fa­me­lje, a i s dru­ge stra­ne bio je pri­nu­đen osta­vi­ti dru­štvo, bu­du­ći voj­vo­da, aram­ba­ša če­ti…
Po­što mu pre­bo­lje­še si­no­vi, na­mi­sli po­no­vo tra­ži­ti sklo­ni­šta, pa kre­ne s fa­me­ljom iz Ra­če i na sa­mi Ma­li Go­spo­đin-dan do­đe na Pod­lov­ćev­ski do­lac (ka­ko se na­zi­va­lo da­na­šnje Ce­ti­nje) i po­či­ne pod da­na­šnje se­lo Iva­ni­še­vi­će, u Go­mi­le, đe su do sko­ra bi­le raz­va­li­ne ku­ći­šta, ko­ja je Ivan gra­dio sa si­no­vi­ma.
Ivan se do­se­lio na do­lac oko­lo 30–40 go­di­na pri­je do­la­ska Iva­na Cr­no­je­vi­ća na Ce­ti­nje, a do­veo je so­bom že­nu Je­li­cu i si­no­ve: Bo­ro­ja, Vla­di­sla­va, Vu­šu­ra i Dra­go­sla­va. Ri­je­či­ca Ce­ti­nja, kao da je bi­la pri­je to­ga osta­vi­la tok ce­tinj­skim po­ljem – te je bi­lo ma­lo vo­de, kao obič­na po­to­či­na.
Vi­še je pu­ta Ivan savjetovao si­no­ve, da što pri­je po­dig­nu – đe vi­de da je naj­zgod­ni­je mje­sto – ma­le­nu cr­kvi­cu i da je po­sve­te ro­đe­nju sv. Bo­go­ro­di­ce, po­što to­ga da­na do­đo­še na pod­lov­ćen­ski do­lac. Još ih je sa­vje­to­vao, da nje­ga i že­nu mu Je­li­cu uko­pa­ju on­đe, gđe uz­mi­sle cr­kvu gra­di­ti – ako bi umr­li pri­je po­dig­nu­ća cr­kve; da pa­ze do­lac i da ga do­bro ra­de; da im je naj­ljep­še mje­sto ku­ća­ma is­pod pri­so­ja sje­ver­ni­jem kra­jem do­ca; da se lju­be, slu­ša­ju i slo­žno ži­ve; da li­je­po pri­ma­ju go­nje­nu bra­ću Sr­be i da im da­ju mje­sta kod se­be, a da se ne uz­no­se od si­ro­ma­ha; da bu­du ču­va­ri na­rod­ni­jeh obi­ča­ja, svo­ji­jeh sve­ti­nja, bra­ni­o­ca slo­bo­de, bra­ni­o­ci vje­re i za­ko­na i da bu­du po­kor­ni zet­ski­jem go­spo­da­ri­ma.
„Bu­de­te li iz­vr­ši­li mo­je ama­ne­te – obič­no Ivan svr­ša­va­še sa­vje­to­va­nje – bi­će­te do­stoj­ni zvat se si­no­vi­ma voj­vo­de Iva­na, ima­će­te pri­stu­pa i mje­sto kod lju­di i ima­će­te ovo pr­vi­jen­stvo, ko­je od sta­ri­ne ima na­ša ku­ća!” – Ivan je bio u du­bo­koj sta­ro­sti i po­ži­vio je u no­voj po­stoj­bi­ni pet-šest go­di­na, pa umre, a na­sko­ro po nje­go­voj smr­ti umre i že­na mu Je­li­ca. Si­no­vi ih uko­pa­ju na „Ve­lju Go­mi­lu”, đe od­re­de gra­di­ti cr­kvu, a na gro­bo­ve na­va­le dva ve­li­ka ka­me­na, ko­ji se i da­nas mo­gu vi­đe­ti pred Vla­škom cr­kvom. Iva­no­vi si­no­vi po­i­ta­ju što pri­je iz­vr­ši­ti očev ama­net i oko tri­de­set go­di­na pri­je do­la­ska Ivan-be­go­va na Ce­ti­nje na Ve­lju Go­mi­lu”, ko­je je mje­sto – đe je da­nas Vla­ška cr­kva – oči­to sva­kom ku­tu ce­tinj­skog po­lja, ople­tu od pru­ća, a po­kri­ju sla­mom cr­kvi­cu i po­sve­te je ro­đe­nju sv. Bo­go­ro­di­ce, a u isto vri­je­me od­re­de: ko­god bi se na­se­lio na Pod­lov­ćen­ski do­lac mo­ra sla­vi­ti ili pri­slu­ži­vat Ma­lu Go­spo­đu, pa je i ovi uzmu za pri­slu­gu. Taj nji­hov do­go­vor, ta nji­ho­va od­red­ba i zbi­lja iz­vr­ša­va­ta je kod svi­jeh sta­nov­ni­ka Ce­ti­nja, što je ja­ki ne­po­bit­ni svje­dok, da su „Ce­ti­nja­ni” bi­li pr­vi na­se­lje­ni­ci Pod­lov­ćen­skog do­ca. Sta­nov­ni­ci iz oko­la na­zva­še ovu cr­kvi­cu „Vla­ška” cr­kva s to­ga, što su je po­di­gli do­di­ga­o­ci iz Sta­rog Vla­ha, pa joj to ime osta­de za va­zda.
Pod­lov­ćen­ski do­lac, pro­zvat je Ce­ti­njem po ri­je­či­ci Ce­ti­nji, no po­što je ona go­to­vo pre­su­ši­la, i po­što je Ivan-Beg ogra­dio ma­na­stir i dvo­rac na uvo­ru re­či­ce Ce­ti­nja, pa sta­nov­ni­ci iz­o­ko­la i si­no­vi voj­vo­de Iva­na ne šće­še po­šlje zvat Sta­ro­vla­ša­ni­ma, no „Ce­ti­nja­ni”, ta­ko ih na­zi­va­hu i doc­ni­ji do­se­lje­ni­ci na Ce­ti­nje, pa doc­ni­je to ime „Ce­ti­nja­ni” pri­mi­še svi na­se­lje­ni­ci Pod­lov­ćen­skog do­ca”.
Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić da­lje pi­še da su od če­tvo­ri­ce si­no­va voj­vo­de Iva­na Bo­ro­je­va (ko­ji je bio Sr­bin sa Zla­ti­bo­ra, iz mje­sta ko­je se kao to­po­nim na­zi­va Sta­ri Vlah – kao i či­ta­va oblast ko­ja se pro­sti­re od Zla­ti­bo­ra do ri­je­ke Ibar) i že­ne mu Je­li­ce (ko­ja je bi­la Srp­ki­nja iz Ra­če kod Kra­gu­jev­ca) na­sta­li po­tom­ci sa pre­zi­me­ni­ma: Iva­ni­še­vi­ći (na Ce­ti­nju, Be­o­gra­du, Pe­tro­vom se­lu u Šu­ma­di­ji, Mo­sta­ru i Po­po­vu u Her­ce­go­vi­ni), Iva­no­vi­ći (na Ce­ti­nju i u Bje­li­ca­ma), Vu­šu­ro­vi­ći (na Ce­ti­nju i u Bje­li­ca­ma), Dra­go­sla­vi­ći (od njih Ša­ba­ni na Lju­bo­ti­nju), Dap­če­vi­ći (sa Vra­nji­ne i iz Mr­ko­je­vi­ća), Bo­ško­vi­ći (sa Ce­ti­nja) i Ma­ri­no­vi­ći (u Gr­blju, Ko­to­ru i Tr­stu).
Od Iva­ni­še­vi­ća vo­de po­ri­je­klo: Iva­ni­ši u Bu­dvi, Ivan­či­ći na Kor­ču­li, Ra­du­lo­vi­ći u Žu­pi Nik­šić­koj, Ra­du­lo­vi­ći u Gac­ku i Po­po­vu u Her­ce­go­vi­ni, Lje­pa­ve u Her­ce­go­vi­ni, Ma­ču­ge u Her­ce­go­vi­ni, Gla­va­ti u Her­ce­go­vi­ni i Pe­ra­ši­no­vi­ći u Kla­do­vu.
Bo­ro­je­vi­ća od ko­jih je voj­vo­da Ivan Bo­ro­jev ima i da­nas na Zla­ti­bo­ru i Uži­ca­ma. Kr­sna sla­va po­to­ma­ka voj­vo­de Iva­na Bo­ro­je­va na Ce­ti­nju je Đur­đev­dan, a po­slu­žu­ju Ma­lu Go­spo­đu (Ro­đe­nje Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce) ka­ko su se za­vje­to­va­li nji­ho­vi pre­ci.
Zna­me­ni­ti srp­ski et­no­graf dr Jo­van Erde­lja­no­vić po­sli­je du­go­go­di­šnjih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja u vo­lu­mi­no­znoj stu­di­ji „Sta­ra Cr­na Go­ra” (Be­o­grad, 1926, st.126), sa­mo po­tvr­đu­je pi­sa­nje Jo­va­na Jo­ša Iva­ni­še­vi­ća iz 1892. go­di­ne, i za­klju­ču­je slje­de­ća:
„Pre­da­nje o do­se­lje­nju Iva­na Bo­ro­je­va iz Sta­rog Vla­ha i o to­me, da su nje­go­vi si­no­vi po­di­gli po­sli­je na­zva­nu Vla­šku cr­kvu, vr­lo po­u­zda­no, jer je za­svje­do­če­no sa ra­znih stra­na (kao što smo po­ka­za­li)”.
Kao što pi­še Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić, cr­kva je ne­ko­li­ko pu­ta pre­pra­vlja­na, dok naj­zad, sre­di­nom 19. vi­je­ka, ni­je do­bi­la da­na­šnji iz­gled. U pri­log to­me go­vo­ri i nat­pis ukle­san iz­nad ula­znih vra­ta:
,,Hram ovi Ro­žde­stva Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sa­gra­di­še Do­njo­kraj­ci pr­vi put 1450. go­di­ne – po­slje pre­pra­vlja nje­ga tri pu­ta po­sljed­ni put po­di­go­še­ga ova­ko 1864. go­di­ne”.
Jo­van B. Mar­kuš


U Vla­škoj cr­kvi vjen­ča­ni kralj i kra­lji­ca

U po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka za­bra­nje­no je sa­hra­nji­va­nje is­pred ove cr­kve, ka­ko bi se ona pre­tvo­ri­la u svo­je­vr­stan spo­me­nik kul­tu­re.
Gro­blje je ni­ve­li­sa­no ili kon­zer­vi­ra­no. Je­dan broj grob­ni­ca je oču­van, i to onih u ko­ji­ma su sa­hra­nje­ne zna­čaj­ne lič­no­sti cr­no­gor­ske pro­šlo­sti, kao što su mi­tro­po­li­ti Ila­ri­on Ro­ga­no­vić i Vi­sa­ri­on Lju­bi­ša, rek­tor Bo­go­slo­vi­je na Ce­ti­nju, pro­to­je­rej Stan­ko Iva­no­vić, knez Gru­ji­ca Lo­pi­čić, Jo­van Pa­vlo­vić, pr­vi mi­ni­star pr­o­svje­te i cr­kve­nih dje­la, Ili­ja Be­a­ra, di­rek­tor ce­tinj­ske gim­na­zi­je, ko­man­dir Zr­no Po­po­vić, ka­pe­tan Trip­ko Gru­ba­čić, ađu­tant knja­za Da­ni­la Mar­ko J. Bje­la­di­no­vić, Su­la Ra­dov Ra­du­lo­vić, na­rod­ni mu­drac, i dr.
Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da su u hra­mu Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce (Vla­škoj cr­kvi) 27. ok­to­bra 1860. go­di­ne vjen­ča­ni knjaz Ni­ko­la Pe­tro­vić Nje­goš i Mi­le­na Vu­ko­tić, kćer­ka ka­tun­skog voj­vo­de Pe­tra Ste­va­no­vog Vu­ko­ti­ća, a da je po­vo­dom kru­ni­sa­nja Ni­ko­le I za kra­lja, pe­de­set go­di­na ka­sni­je, 1910. go­di­ne upra­vo u njoj oba­vlje­no bla­go­darenje kra­ljev­skog pa­ra.


Ogra­da od 1.544 pu­šča­ne ci­je­vi

Da­na­šnji ob­lik hra­ma Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce (Vla­ške cr­kve) da­ti­ra iz 1864. go­di­ne. Te go­di­ne je pro­ši­re­na i „iz­no­va u klak ogra­đe­na”. Oko cr­kve je bi­la ne­kro­po­la sa steć­ci­ma, ko­ji su tom pri­li­kom ugra­đe­ni u nje­ne zi­do­ve. To je jed­no­brod­na cr­kva, sa zvo­ni­kom „na pre­sli­cu”, ol­tar­skom ap­si­dom na is­to­ku i por­ta­lom na za­pad­noj stra­ni. En­te­ri­jer ukra­ša­va di­van iko­no­stas, ko­ji je 1878. go­di­ne ura­dio Va­si­li­je Đi­nov­ski, iko­no­pi­sac iz Ma­ke­do­ni­je, ko­ji je sli­kar­sku vje­šti­nu iz­u­čio u Ru­si­ji.
Hram Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce ima sva­ka­ko jed­nu od naj­o­ri­gi­nal­ni­jih ogra­da u svi­je­tu: oko nje­ne avli­je je kra­jem 19. vi­je­ka po­dig­nu­ta sim­bo­lič­na ogra­da od 1.544 pu­šča­nih ci­je­vi ko­je su Cr­no­gor­ci za­pli­je­ni­li od Tu­ra­ka u ra­to­vi­ma 1858. i 1876-1878. go­di­ne. Ka­da su, 1896. go­di­ne Ru­si po­klo­ni­li ve­li­ku po­šilj­ku od 30.000 pu­ša­ka (ostra­gu­ša, ili mo­skov­ki), do­šlo se na ori­gi­nal­nu ide­ju da se po­treb­na ko­li­či­na tro­fej­nih pu­ša­ka iz­dvo­ji i da se od nji­ho­vih ci­je­vi sa­gra­di ogra­da oko Vla­ške cr­kve. Ova ide­ja je re­a­li­zo­va­na 1897. go­di­ne. Ci­je­vi su ras­po­re­đe­ne u 98 po­lja, iz­me­đu isto to­li­ko stu­bo­va. U vr­ho­ve ci­je­vi, po­sta­vlje­ni su me­tal­ni šilj­ci u vi­du ko­plja.